Драгољуб Стојановић био је наставник кaквог се памти целог живота. Његово име остаће записано не само у школским књигама и дневницима, већ у срцима генерација ученика које је водио кроз свет српског језика, књижевности и културе.
Он није предавао српски језик – он га је живео. У свакој речи, у свакој реченици, у свакој анализи књижевног дела, осећала се његова љубав према језику, према књизи, према човеку. Није само објашњавао граматику или тумачио ликове – учио нас је како се слуша, како се говори, како се разуме други.
За њега је настава била позив, а не посао. Сваког ученика је посматрао као свет за себе. Знао је да препозна таленат и да га охрабри, али и да ћутке подржи оне којима је то било најпотребније.
Иза њега остају ученици који су научили да воле свој језик, да мисле својом главом, да цене реч. Иза њега остају колеге које су имале част да га познају и раде са њим. Иза њега остаје тишина – она племенита, пуна поштовања.
Тешко је пронаћи речи када оде онај ко нас је речимa учио. Али верујем да би он данас само тихо рекао: „Слушајте језик, он ће вам рећи како да будете човек. „
Видео запис о наставнику Драгољубу Стојановићу
